Jedan veliki pozdrav mom BlogoKomšiluku, kao i svima vama koji me, nadam se, rado čitate… Znam da me nije bilo neko vreme u komšiluku, al ne brinite, još uvek mrdam. Imam toliko toga da vam pričam, toliko se stvari izdešavalo za ovo kratko vreme, da sve ne znam odakle da krenem. Elem, pošto je danas petak, koji nekada beše toliko “opušteni petak” ajde onda da pođem u rikverc, dakleM od danas…
Svaki petak izuzetak!!! To mi je prva pomisao kada se budim petkom ujutru. I danas je petak. I taman čovek pomisli da može malko da se opusti, odmori, što bi neki rekli da se fizički i psihički pripremi za vikend, kad ono cvrc…. ne može, samo rintaj, rintaj… Dakle danas, iako je već petak, kraj radne nedelje, ja ne znam gde udaram, haos na sve strane, pa i u mojoj glavi. Cela ova nedelja bila je u trku, u stvari, tako mi je od kako je počeo ovaj septembar. Svi mi koji imamo školarce, dobro znamo šta to znači. Škola – znači roditeljski sastanci, nabavka odeće, obuće i kompletne opreme za školu. Sva sreća pa (neke) knjige deca dobijaju u školi, pa nama roditeljima ostaje (samo) nabavka ponekih knjiga, svesaka, školskog pribora i opreme, i da muzičkog instrumenta (rekoše nam najbolje sintisajzera – ali ne onog kineskog). I još, ako se i vama desilo kao i meni, da je dete posle par dana škole došlo kući sa pokidanom torbom (koju ste inače prošle godine kupili novu novcatu), ima da vam pripadne finansijska muka od same pomisli da sad morate i novu torbu kupovati.
Mislim, da se odmah razumemo. Ja nisam od onih koji odmah bacaju neku stvar čim se ona pokvari, pocepa. Pre nego što nešto u potpunosti otpišem, volim prvo bar da pokušam da sredim, popravim ako se da popraviti. Ako uspem – super, zadovoljna sam jer sam uštedela novac za neke druge stvari, a ako ne uspem – opet super, jeste da sam izgubila malo vremena, pa često i malko živaca, al sam bar pokušala, i nadam se dala dobar primer mojim malim “direktorima”….
E, da se ja vratim na priču… Inače, tu istu torbu sam već “popravljala” prošle godine. Ne bih vas ni slagala ako bih vam rekla da sam se torbom bavila u par navrata; zašila džep koji se rasparao već posle mesec dana korišćenja, a onda i popravljala jedan cibzar iliti rajfešluš, a potom dođe red i na ovaj drugi. I da znate, sredila sam ja tu torbu i ovog puta, ali izdržala je evo svega par dana… Operacija uspela – pacijent mrtav. Ovo može da znači samo jedno – idemo u šoping!!!
Nije ovo priča samo o školskoj torbi. Pored svih onih standardnih poslova i obaveza oko dece, muža, posla, kuće, kuhinje, pre izvesnog vremena, sećate se, dobili smo i prinovu. E, pa sad i mali Bebili traži pažnju. Da ne kažem da mu svako malo nešto fali. Evo, baš ovaj poslednji put, upalila mu se folikula, pa je zbog iste dobio neki antibiotik. Kaže veterinar 3 dana ujutro i uveče po pola tablete, pa kontrola u petak, tek onda ćemo videti da li može Arti da primi vakcinu. Znači super, na onih planiranih 1500 din koliko staje vakcinisanje šteneta, platila sam još i pregled i antibiotik zbog upaljene kereće dlake!!! Aaaaaa, samo mi je još i to falilo… A ja naivna, mislila mali pazario krpelja il ko zna šta već. A šta ću, moram ga voditi veterinaru kad ne znam šta je. Ne znam kada i ne znam kako, al nekako Arti je tiho i neprimetno postao ravnopravni član naše porodice. Pa kako i ne bi, kad je on jedno tako pametno i dobro štene, tako poslušan i tako umiljat, svima nam se pod kožu zavukao i do srca došao…
*****
A sad, trk u školu po dete, pa postavi po drugi put da se ruča (jer jedan je već ranije došao kući, ručao i otišao napolje sa drugarima). A onda, u neko doba kad dođe i moj dragi s posla, ajmo opet Jovo-nanovo, postavi da i on ruča. Svi oni samo dolaze i odlaze, da ne kažem prolaze kroz kuću kao kroz hotel sa restoranom u kome se hrana uvek topla servira, onako kako kome odgovara, u podne, u dva, u četiri, pet ili šest sati, kako kad ko dođe, tad ruča. Svi oni samo sednu, jedu i odu dalje. Posao, škola, druženje, treninzi…. a ti mama ajde prvo smisli šta ćeš, u pauzama svog posla sve to pripremi, kako oni dolaze tako posluži i raspremi, pa još i kera u šetnju vodi. Sva sreća pa volim da kuvam, a mašinu za pranje sudova, po mojoj želji, moja Baka mi za svadbu poklonila. Eto, baš danas sam i spremala ovu divnu Jesenju čorbicu od krompira koju sam često kao dete baš kod Bake jela.
*****
I taman kad pomislim, evo još malo pa će kraj dana, porodica se polako okuplja, Sunce lagano silazi sa neba, bliži veče… Hmmm, mogla bih da se malko i ja odmorim, da konačno i ja dohvatim daljinac od TV-a i pogledam neki dobar film.
Sve sam ja to lepo zamislila u svojoj glavi, kad eto ti more pitanja koja stižu k’o iz vedra neba: “Mama ‘oćeš nas ti voditi danas na trening? Mama jel može moj drugar da spava kod nas? Mama,….? Mama, mama, mama…” 😀
