Znaš, dobro je što baš danas pada kiša. U stvari, mislim da sam je baš Ja noćas dozvala, dok sam, onako tiho, u polumraku svoje sobe cele noći suze lila. Ja ih brišem, a one nadolaze, kao bujica izlile reke u proleće… Nisam želela da plačem. Jednostavno, desilo se. Zapravo, i nije bilo onako, ničim izazvano…
Ja sam kriva. Pokušala sam da se setim. U stvari, želela sam da se setim nekih davnih dana, koji su otišli u zaborav. Znaš, kao one, naše stare fotografije, koje smo tokom svog života pravili, pa onda ostavili u nekoj kutiji od cipela, negde, na nekoj poslednjoj polici i potpuno zaboravili na njih. Tako su i ove slike bile negde, u nekoj fioci moje glave ili možda moga srca. Pravile su mesto za nove slike, koje će opet, jednog dana otići u tu fioku. Zašto li sam otvarala tu fioku? Ne znam…
U stvari, možda i znam. Bila sam jako srećna juče. Baš sam bila neizmerno srećna. Nekako mi je srce bilo ispunjeno. Sve su se kockice složile i sve je nekako došlo na svoje mesto, skoro… Poznat ti je onaj trenutak, znaš ono kada jednostavno vidiš da si Neko. Kada vidiš da zaista vrediš, da te neko ceni, poštuje i zaista voli. I onda, zbog tog osećanja, odeš u neke neprepoznatljive visine, daleko, visoko, i još dalje i više od toga. Onako vruć, zagrejan, misliš da ćeš zauvek tu ostati, a onda, samo odjednom, onako iznenada, bez najave, naletiš na jedan ogroman, crni, hladan oblak, koji ti zavrne jedan ledeni šamar. Ti padneš. Padneš odjednom. Toliko nisko padneš, mnogo niže nego što si bio do pre par trenutaka, mnogo niže nego što si mogao i da zamisliš, mnogo niže nego što si bio i pre nego što si dostigao one neverovatne visine.
Jednostavno, posle toga sam poželela da se setim nekih lepih trenutaka. Želela sam da se vratim tamo gde pripadam. I znaš šta? Kad otvoriš tu fioku, ladicu, kutiju, škrinju… nazovi je kako hoćeš – otvaraš zapravo Pandorinu kutiju… Da jesam, otvorila sam je. Prizivala sam neke stare slike u svoje sećanje, htela sam da opet budem srećna, otvorila sam je, ali sam zaboravila nešto jako važno. Kad otvoriš tu kutiju, istovremeno sa lepim, dođu i ružna sećanja. To je Jin i Jang, Svetlo i Tama, Sreća i Tuga. Znaš, i Ti i Ja imamo tu kutiju. I Ti i Ja ćemo jednog dana tako otići u zaborav i biti smešteni u jednoj ili više ovakvih kutija. Jednog dana, tako će Neko isto kao i Ja noćas, prizivati stara sećanja, pa će sa tim sećanjima doći i sećanje na nas. I tako sve u krug. Dokle god ima mesta da se ta sećanja skupljaju i odlažu negde. I dokle god bude bilo Nekoga da ta sećanja priziva. I Ja imam jedno posebno mesto. Tu čuvam sva meni dragocena sećanja. Sećanja na sve one događaje i ljude koji su učinili da moj život bude upravo ovakav kakav jeste… Mesto u kome su sva ta sećanja smeštena je veliko i široko i duboko. U njemu ima još puno, puno, mesta. Volela bih da tu stane još puno, puno, sećanja, al’ ipak više onih dobrih, nego loših. Znaš, neko ta sećanja čuva u glavi, a neko u srcu…
Znaš li Ti o čemu pričam? Ne znaš…. Ma nije ni bitno! Pusti me samo da plačem…
Samo me pusti da plačem u miru. Želim da se sklupčam negde u tami i da plačem. Staviću slušalice na uši i pustiti da me muzika ponese, na neko mesto gde mogu da plačem u miru… Samo me pusti, samo jedan trenutak mi treba, da se dobro isplačem. Pusti me, mogu da plačem uz muziku, onako lagano. Znaš, ionako već kiša pada, niko neće ni primetiti. Znaš, baš je dobro što baš danas kiša pada. Bar ću lepo da se isplačem, pa opet sve da zaboravim. Samo mi daj taj jedan trenutak, molim te, samo me pusti…
Uostalom, pa svi smo mi od krvi i mesa, i svi mi (valjda) imamo dušu.
I zato… Si tu me amas (ako me voliš)… Samo me pusti…
“Svako ima svoj kišni dan.”
Ovo je samo jedan odlomak iz priručnika “Knjiga za kišni dan” koju je stvorio Bredli Trevor Griv. Ako si i ti ovih dana imao jedan, ovakav kišni dan, poklanjam ti jedan deo ovog priručnika. Samo da znaš, ipak nisi sam…
