E da, ovo je trebao da bude jedan super cool dan, jedan stvarno super opušteni petak. “Svaki petak – izuzetak” – sećate se sigurno ove zvučne rečenice i još čuvenijeg “Politikinog zabavnika”. Vođena ovom parolom, gledam da mi zaista svaki petak bude izuzetan. Znači, imala sam velike planove, i za ovaj petak. Trebalo je to da bude fenomenalan petak, petak trinaesti u pižami. U stvari, nisam ni skontala da je petak baš trinaesti, mislim, da ne mislite da je to zbog sujeverja ili tako nečeg. Ne. Ovaj petak je, stvarno trebao da bude, baš super opušteni petak. A zašto? – pitate se… Evo sad ću vam reći…
Pižama party
Znači ovako. Moja sestra i ja smo se dogovorile, još pre desetak dana, da ćemo da napravimo jedan super ugođaj, kako za klince, tako i za nas dve. Dogovor je pao, da to bude baš u petak. Ne zato što nam je svaki petak opušteni petak, već zato što se tada završava školska godina.
Plan je bio da napravimo “pižama party” – znači jedan opušteni petak trinaesti u pižami. Samo za mame i decu (dok su muževi naravno na poslu), Na taj način želeli smo da proslavimo kraj još jedne školske godine, ali i početak velikog letnjeg raspusta. Verujte mi na reč, svi ga već sa velikim nestrpljenjem iščekujemo. Doduše, neko je već navikao na veliki raspust, a nekome je ovo prvi školski, letnji, raspust. E baš zato smo i rešile da ga označimo jednom super žurkicom…
Opušteni petak trinaesti u pižami
Raspored je sledeći:
Mog dragog mužića ispratim na posao. Klinci idu pre podne u školu – nastava im je skraćena i traje do 11h. Dok su klinci u školi, ja pravim moje super naj, naj, čokoladne muffine – da možemo da se zasladimo; kao i projice ili gibančice – da imamo da prezalogajimo u toku dana. Sestra sa maleckom (kad isprati svog mužića na posao) dolazi kod mene i čekamo moje klince da dođu iz škole. Ja sam, naravno, sve vreme u pižami, jer to je ipak “pižama party”. Naravno, sestra je ponela i svoju “specijalnu toaletu” za ovu žurku, i za nju i za malecku. Presvlače se, i sada su i njih dve u pižamama. Već ranije, nekoliko flash memorija je spremljeno za današnji, opušteni, pižama party petak. Flash memorije su napunjene crtaćima i filmovima raznih žanrova (pretežno dečijih 😀 jer ovo je ipak dan za njih). Kokice su spremne, samo još da se iskokaju. Velike čaše za limunadu sa su tu, a limunada se, naravno, već hladi. Slatkiši, slaniši, sve je spremno, a za ručak, kad ogladnimo, poručujemo klopicu, možda neku “koficu” ili nešto drugo što stiže na adresu – šta većina odluči. Velika garnitura je razvučena, jastuci sa svih strana namešteni – da nam bude udobnije dok gledamo film (a posle mogu da posluže i za “fajt”); znači i “kućni bioskop” je takođe spreman. Dolaze moji klinci i oni uskaču u svoje pižame i žurka može da počne…
Žurka, žurkaaaaa…
E da, ovo je trebao da bude jedan zaista super opuštajući petak, da se svi lepo smejemo i šalimo, uživamo i skačemo, da se i mi (koji smo malo stariji) podsetimo šta to znači ludovati, opustiti se i ne misliti ni našta drugo osim na zabavu. Da naša deca vide da i mame znaju super da se zabavljaju i da se opuste, da mame nisu samo zadužene za zbilju, već i za šalu…
Ali, uvek postoji jedno ali…
“Joy Day” 🙂
Sve bi to bilo super, i još mnogo bolje nego što sam zamislila, jer znam koliko nas dve možemo da se ludo zabavimo. Inače, ranije, kada smo bile mlađe i kada smo imale mnogo manje obaveza, napravile smo sebi pravi štimung i uvele jedan dan samo za nas. Taj specijalan dan bio je ponedeljak. Ja sam bila u to vreme na porodiljskom, a moja sestra je sebi “napravila” da joj ponedeljak bude slobodan dan (radila je zato nedeljom). Svakog ponedeljka smo se družile od jutra do večeri – to je bio naš “Joy Day”. Radovala sam se svakom tom ponedeljku. Rano jutro, zvono na vratima – Ona stiže. Nasmejana, od uva do uva, uvek punih ruku koječega, odmah s vrata pogledom traži moje dete (koje je obično u to vreme bilo na noši). Sećam se, ko juče da je bilo. Narandžasta noša, velike (tatine) plave karirane papuče i moj prvenac koga sam navikavala na nošu. Kad joj čuje glas, kad je vidi, odmah slatki moj diže ruke u vis, mrda šakama i viče “Ju, ju, ju, ju” – ona ga je u to vreme malo “navukla” na narodnjake (na svu sreću, dete je brzo shvatilo da to ipak nije muzika za njegove uši). Ceo dan bi ona bila kod nas, uživale smo, baš nam je bilo super. Uvek bi nešto na brzaka napravile da pojedemo (bilo je pod obavezno i neki slatkiš), gledale bi filmove, smejale se do suza. Ja bih čak uspela i da se svojski odmorim, jer bi se ona maksimalno okrenula mom detetu, on joj je bio maltene sve na svetu – najveća ljubav Tejkina.
Kasnije, kad sam počela da radim, a ona ipak počela i ponedeljkom da radi, naš “Joy Day” smo morale da pomerimo za nedelju. Sećam se jedne nedelje. Moj stariji je tad je imao oko 18 meseci, ali je bio baš brbljiv. Sećam se tog dana, kada je donela neki sladoled – igračku sa bombonama. U kornetu su bile šarene bombonice, a od gore kugla od sunđera, koja se pritiskom na dugme ispaljivala. Slatka igračka, ali još slađa je bila reakcija mog sina. “Teka kupija neki šadojed!!! Kaka je to šadojed Teka kupija? Ade, ade, Teka popaji šadojed!!!”
Ali, uvek postoji to jedno ali…
Eto, ja se baš zapričala i odlutala daleko u prošlost, pa umalo da zaboravim na ono čuveno “ALI”… Ovo ali, uvek sreću kvari. Sve bi ovo bilo zaista sjajno i bajno, da pre par dana, moj mlađi nije dobio neki osip, za koji smo potom, posetom lekaru, utvrdili da su neke boginje :-(.
Terapija je sledeća: mirovanje, puno vitamina (znači ne i slatkiša i slanih grickalica), kratke i lagane šetnje samo ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima, izbegavati Sunce, izbegavati društvo, znači izbegavati žurke…
I tako bar jedno 3 nedelje…
Kako god, dobro je samo da nije gore…
Napravićemo mi naš porodični opušteni petak trinaesti u pižami, našu privatnu pižama žurku…
Sad, kad se tako malo vratim unazad, mogu samo da kažem da nam je baš bilo super tada. To su bili zaista savršeni dani… Bilo je mnogo više vremena – manje nervoze, više smeha – manje stresa, više igre – manje briga, više novca – manje problema… mada, kada pogledam, bilo je i biće još takvih super dana… Samo treba da nastavimo da uživamo u njima, sa nama najbližim i najdražim ljudima, pa makar bilo i ovakvih situacija…
