Pakuj, prepakuj, pa opet raspakuj. Kutije, koferi na sve strane. Posla nikad dosta! I konačno, evo ga, i taj petak trinaesti je došao, dan kada sam se i zvanično preselila… Onaj ko se bilo kada, bilo gde i bilo kako selio, tačno zna o čemu pričam, i zašto tek sada, konačno, nakon pune dve nedelje posla mogu malko da danem dušom… 

Sve je počelo onako, spontano, kako inače i sve počinje u mom životu, u mojoj kući, pa tako i ovde na mom blogu. Uostalom, tako je i sam blog ŠtaSeKuva? nastao. Doduše, nije baš bilo sasvim spontano, da se ne lažemo, kuvala se ta ideja već neko vreme u mojoj glavi, ali je samo rođenje nastalo tiho, spontano, jedne noći u mojoj kuhinji… Ma sećate se, pisala sam vam ranije već o tome.

Nego, da se vratim na priču o selidbi…

Sama selidba jeste bila negde u planu, u nekoj budućnosti, ja sam mislila daljoj, a na kraju je ispalo da se to desilo, onako, preko noći rekla bih. Samo jednog dana, moj Dragi se vratio sa posla i započeo temu o selidbi, koju sam bila načela pre nekoliko dana, onako, više ko kroz šalu. Međutim, vidim ja da se on sada ne šali. Ozbiljan da ozbiljniji ne može biti. Već je i proverio i odmerio neke lokacije, da ne kažem i rezervisao, pa mi sve odjednom sručio u krilo. A pre toga, naravno, napravio mi jednu kaficu, onu pravu mušku, pa još sa osmehom.

Ja zbunjena. Ne znam šta bih rekla. I srećna i tužna, i uzbuđena i uznemirena. Mislim se u sebi, ma kud baš sad, pred proleće, što ne kasnije, tamo negde na leto, kad krenu godišnji odmori… Ali opet, s druge strane, kad pogledaš, prilika je dobra, a kod nas se sve uvek ovako na brzinu i iznenada dešava. Tako i sva ta naša putovanja, kad god se preko noći odlučimo da idemo negde i kad sve na frku organizujemo, uvek bude savršeno. Tako smo i na Pamukkale išli i to mi je bilo jedno nezaboravno letovanje… Ali tad smo bili i mladi i ludi, a sada imamo i drugačije obaveze, pa tu su i deca, moramo planirati, ne možemo tek tako kroz život ići ko glavom kroz zid… Joooj….

Nisam ni počela da se pakujem, a već me glava boli. Već vidim sebe u svom tom haosu, sve te stvari koje treba preneti…

I šta ću, rekoh mu da ću pristati, makar da vidim o čemu se radi. Znam da moramo dobro da se saberemo (da ne kažem i oduzmeno), pa ćemo onda odlučiti… Ali u meni nešto kuva, ja još uvek ne znam šta. Neki strah, neka neizvesnost, onaj osećaj da opet sve ideš ispočetka….

Ajde de, dobro je, pa šta si se tako uznemirila, ma biće dobro. Uostalom, pa ne ideš na kraj sveta. Bićeš tu, negde u blizini. Dobro, ne baš u istoj toj ulici, ne u istom kvartu, ali tu si, negde. I dalje ćeš imati i telefon i internet, a znaš kakvu tek kuhinju… Kuvaćeš i dalje. Ako hoćeš, evo, namestiću ti ekran računara tako da ga vidiš dok kuvaš. Ma znam ja da ti trebaju tvoji recepti… Evo, okačiću ti ovde i ovu tvoju vešalicu za knjige, vidi kako je dobra, možeš i tablet tu da okačiš, pa da ti bude tu na oku dok kuvaš.

Pokušavam da se utešim, makar malo. Smeškam se, a već u glavi smeštam stvari, i evo, već vidim sebe kako opet kuvam… Znam ja sebe, namestiću ja sve opet onako kako meni odgovara…

I onda dolazi ovaj deo priče o pakovanju, prepakivanju, raspakivanju… Neću vam je  sada pričati, jer tu uvek ima i nekih sitnih problema. Nešto se izgubi, nešto polomi, nešto namerno zaboravi… ali to je priča za neki drugi petak…

Ne, nisam tužna, u stvari možda samo malo, više sam setna. Jednostavno sam takva, brzo se vežem za mesto koje mi se dopada, za ljude koji prijaju mojoj duši, mom senzibilitetu. Nekako mi sada žao što se razdvajam od svog komšiluka. Ovde sam upoznala tako divne ljude sa kojima bih rado prozborila koju. Možda ne baš svaki dan, ali uvek bismo se uljudno javili jedni drugima, jer red je red, da znaju da smo tu i da smo se videli čitali… Ipak, ja ću i dalje obilaziti svoj kraj i dalje se uredno javljati, a isto tako se iskreno nadam i da će moj komšiluk dolaziti rado i mene da obiđe 😀

Ne, ne želim da se osvrćem, jer ovo nije kraj. Ovo je jedan potuno novi početak! U stvari, samo je nastavak ranije započetog života. I zato hrabro gazim, krupnim koracima napred, ka nekoj novoj priči, na nekoj novoj adresi…

Pozdravljam vas dragi moji, drage moje, i dobrodošli u moj novi dom 🙂 Čitamo se i dalje…

P.S. Ne zaboravite da se prijavite na moj blog ovde, na novoj adresi, kako biste i dalje dobijali obaveštenja o novim tekstovima i receptima. Ukoliko već to niste učinili, zapratite me i na društvenim mrežama Facebook, Twitter, Pinterest i/ili Google+ 🙂

(Izvor fotografija: Google image)