I tako odlutam ponekad, negde daleko. Za trenutak zastanem. Pogledam oko sebe i vidim samo nešto sivo. Nešto bezlično. Ponekad pomislim, gde sam? Otkud ja ovde? Šta se desilo sa onom iskrom u očima i srcu? I onda shvatim. Nisam više dete…
Često uhvatim sebe kako odlutam negde daleko, duboko u mislima. Obično se izgubim u bogatoj krošnji stare lipe pod mojim prozorom, koja ovih dana lagano počinje da omamljuje svojim opojnim mirisom. Sirena se opet oglasila, i ponovo me vratila u stvarnost. Danas, već ne znam po koji put, kola hitne pomoći projurila su bulevarom. Opet je nekome pozlilo, pomislih u momentu, nije ni čudno u kakvom vremenu živimo. Pored svih ovih prirodnih i neprirodnih (ljudskih) katastrofa, dobro da smo još živi.
Ima mnogo ovakvih dana u godini, čak i previše…
U takvim trenucima najviše bih volela da sednem u svoj maleni kutak u kome smo sami knjiga i ja. Ne mora to biti neka određena knjiga. Može biti bilo kakva, samo neka se likovi u njoj prepliću i neka me odvedu na neko makar malo veselije mesto. Ima ovih dana kada bi mi to baš trebalo. Ali, to nije uvek izvodljivo. I baš onda, kada te uhvati neka žuta minuta, ti imaš neke brojne obaveze, i rokove… Nešto u tebi se penje i penje i penje… I onda, samo u jednom momentu osetiš kao da ćeš da pukneš. Bum…
Baš ovakav jedan dan bio je i danas. Po ceo dan sedim i radim, šaljem dopise i pričam, a negde u pauzama, kuvam, perem, spremam… sve za moje male direktore. I tako danas, tako je bilo i juče, i pre nedelju dana i pre nekoliko meseci….
Opet taj opijajući miris. Ovaj medni, sladunjavi, miris lipe nosi povetarac, koji lagano struji među njenim granama. Vetar se igra i u mojoj kosi, a sunčevi zraci miluju mi lice. Opet sam mala devojčica. Vozim se biciklom kroz ulicu koja je ograđena procvetalim drvoredima lipe. Zaustavljam se u jednom momentu i pogledam. Iza ovih stabala prostire se veliki, predivan vrt sa lavirintom, u kome rastu nesvakidašnje lepi cvetovi. Ovakav vrt ja do sada još nisam videla. Igra senki raznolikih stabala koji plešu na vetru i šarenilo boja egzotičnog cveća, ostavili su me bez daha…
I opet ta prokleta sirena. Uplaši me ovog puta, toliko, da mi je knjiga ispala iz ruku…
Sada znam, taj vrt je plod moje mašte, koju je pokrenula knjiga koju sam čitala. Kejt Morton i njen “Zaboravljeni vrt” ostavili su me bez daha. Neverovatno uzbudljiva priča koja će vas bukvalno držati budnom čitave noći. Sa ovom knjigom ćete proći kroz dva veka i obići dva kontinenta. Tražićete identitet izgubljene devojčice, putovati za istinom i otkriti strašnu tajnu jedne plemićke porodice. Pronaći ćete put do tajanstvenog nasledstva, čitaćete o uspomenama i otkriti tajnu prave ljubavi prema porodici…
Zahvaljujući Kejt Morton i njenom veoma realističnom romanu provela sam jedno divno poslepodne (i dugu noć), smeštena u svom kutku za uživanje. Roman je protkan tajnama, ljubavlju i nesvakidašnjim događajima.
Uh, koliko je sati?! Ženoooo! Trgni se iz snova, nisi više izgubljeno dete….
Eto, uz “Zaboravljeni vrt” zaboravićete i ručak da skuvate. Ako do sada niste pročitali ovaj roman, uzmite i pročitajte ga, preporučujem vam od srca i garantujem da ćete Zaboravljeni vrt pročitati u jednom dahu…
Ako ste čitali ovu knjigu, biće mi drago da podelite vaše mišljenje sa ostalim ljubiteljima knjiga.
Da li ste čitali još nešto od istog autora?
Pišite.
