Nisam to ja, to je moja Kalorija

E, slatka moja… tol’ko sam ti se najedila od jutros, da sam onako, što bi rekli, natašte tri kolača pojela…

Kako što? Kakvo je sad to pitanje! Pitaš tako k’o da me ne znaš… Ta ne misliš valjda da nemam šta pametnije da radim, pa se eto tako jedim bez razloga?!

Nego, evo, kašću ti, mada nisam htela, al evo, kad me već za jezik vučeš… Šta je, pa šte je…

Slatka moja, ja ti muku mučim od jutros sa tom Kalorijom… Jedim se, jedim, te sve ne mogu da stanem…

Ustah ti ja tako jutros, k’o i svaki dan, pa sve nešto ne mogu da se prepoznam. Noge mi otekle k’o dve krofnice, a da ti budem iskrena, slatka moja, jedva sam ih i vid’la od poprsja! Aj′ dobro de, ajd′ da se ne lažemo i od trbuha. “Tako ti i treba” – pomislih u sebi – “navalila juče na one kolače, pa ne znaš da staneš!” 

Al′ znam zasigurno, to bi mi i onaj moj kazo sam da me je vido jutroske ′vaku (al′ on bi to malko lepše upakovao, onako kako samo on zna, pa ne bi to tako strašno zvučalo).

Pribrah ti se ja nekako slatka moja, pomislih nije to tako strašno, tešim se, dan jel dva bez slatkiša, pa još uz kupus čorbu i proći će to… Uvek prođe…

Okrenuh se i videh vrata od ormara odškrinuta. Kako sad?! Nešto se ne sećam se da sam ih otvarala od jutros… Ma sigurno jesam. Taman sam krenula da se oblačim, mora da me nešto zamelo kad sam ih otvarala, pa zaboravila… Otvorih ti onaj ormar naširoko, da izvadim šta ću obući. Zaladilo nešto odjutros, pa reko ajd′ neke pantalone ću uzeti, treba i do radnje ići, pa da ne idem stalno u tim pamučnim trenerkama. Znaš već kako je, da ne priča komšiluk svašta… Mislim, znaš da me nije briga šta se priča po komšiluku, al ne moraju baš mene u usta da uzimaju. Ne sad, kad imam sto i jednu brigu… Al moram da ti priznam slatka moja, što su udobne te trenerke… Pa mekane i prijatne, ne moraš ih peglati, razvuku se na tebi pa se lepo zategnu, da biraš koje oćeš boje. Nema dugmadi i cibzara, nema pertli, samo na gumu. Ništa ne steže, ne gužva se, a uvek dobro stoje.

I tako uzeh redom da probavam jedne, druge, pa treće pantalone… Al′ sve uzalud. Kako god ih navlačila (stojeći il′ ležeći) ne mož’ ući u nji′ nikako. Vidim ja đavo odn’o šalu, ta sve se nešto skupilo, nešto za dva, za tri, a ponešto bogami i za 4 broja!!!

O užasa… Slatka moja, šta me snađe??? Kako se to tako odjedared desilo??? Al nema mnogo, kada sam ih nsila, onomad beše, sećaš se, kada sam išla da se prijavim na onaj Biro, da me uteftere da sam ostala bez posla…

U tom, trže me neki čudan zvuk. Prekine me u ozbiljnom razmišljanju. Okrenem ti se ja u pravcu tog zvuka, kad odjednom, nešto iz ormara iskoči…

Ijuuuu… Šta ih je?!!! Jedna, druga, treća… Naopako!!! Pa ove kalorije napadaju sa svih strana… Uvati me napad panike, ne znam šta ću, ne znam gde ću. Dođe mi od muke bar jedan onaj kolač od juče da smažem…

I onda mi kliknu nešto u glavi. Čula sam ja, još onomad, spominjali ljudi tu neku Kaloriju. Ja luda bila pa mislila to neka šala. Pričali ljudi da je ta Kalorija jedna strašnooo opasna stvar. Da je to u stvari kao neko slatko magično biće. Ta Kalorija ti se tako noću, kad svi spavaju, onako tiho, neprimetno uvuče u ormar, a onda uz pomoć tih, nekih svojih magičnih čini, svu ti odeću preko noći skupi. Mislila ja ljudi se šale, svašta pričaju, i bajke i priče za malu decu, valjda i ovu ispričali da ih malo zaplaše. Al ono, ko kanda, ovo nije bila šala. Pa kad ti kažem, eto meni je svu odeća kanda smanjila… Ijao, pa sad sam shvatila, pa zato je meni bio ormar odškrinut… Al kud nađe baš u moj da uđe, vid kolko ormara još ovde ima, kako nije ušla u ovaj il u onaj u drugoj sobi, već baš ovaj moj izabrala. Kud baš u moj!

Šta kažeš? I ti si čula za to? Eto, vidiš da ti istinu pričam…

Nego, slušaj dalje…

Sabrah se ja tako nekako, pa reših da to sad i proverim. Otiđoh tako do one moje što često zna da laže.

Kako koje? A, nisam ti ranije pričala o njoj… e pa sad ću…. Slušaj…

Imam ti ja tako jednu (ne)prijateljicu. Eno je tamo, stoji u onom budžaku, u drugoj sobi, stoji tamo i čeka. Šta čeka, pitaš me? Pa čeka nekog naivnog (kao što sam ja) koga će da slaže! Iskreno, nisam je odavno posetila, pa se nekako u potaji ponadala, da će mi bar ovog puta, istinu kasti. Stanem ja kad ono – ona broji, vrti, nikako da stane. Ja siđem, protresem je za svaki slučaj, opet stanem ono isto. Gore-dole dva-tri puta, ono uvek isto. Iskočile cifre, sve na suze teraju…

Eee, da su mi sad oni kolači od juče, sad bi ih sve kroz prozor bacila, da ih ne gledam više! A lepo je meni moja mama govorila, treba naći meru u svemu, pa i u kolačima. I znaš šta sam shvatila? Ta nisam to ja, to je moja Kalorija! Ta mora biti da je ONA sav ovaj kuršlus napravila. Samo, pitam se što li je morala i drugaricu da mi pokvari? Ta nije bilo dosta što je u ormar ušla, pa sve smanjila, već je morala i u vagu da uđe, i nju da mi pokvari! Dal′ da plačem il′ kroz prozor da je zavukam? Stani malo Slatka moja, pa ona je za sve kriva!!!

Razmisli dobro šta ti je činiti ovog puta. Nije još sve izgubljeno. Spašavaj dok se spasti može…

Rešila sam Slatka. Plakati neću, suviše sam ponosna na sebe. Pitaš me zašto? Evo, kašću ti zašto. Evo ima sad, ravno, već tri meseca kako nisam nijednu cigaretu zapalila. I ponosna sam na sebe. Jes da je to sad drugi problem napravilo, al neka, rešiću ja i to po kratkom postupku. Al, kad pogledaš, nije ni čudno. Kol′ko samo kuvam, pečem, mesim… stalno mi traže neke đakonije da pravim. Pa ti valjda znaš kako je, moraš probati dok kuvaš. Pa probaj ovde, štipni tamo, lizni vamo… te šteta da se baci i tako svaki dan… A tu su i svi ti mirisi u vazduhu, sigurno je i taj vazduh onda teži…

E vala nećeš više…

Sve ću ja njima lepo i dalje spremati, al neću probavati, pa ko ima zamerku nek me malko odmeni…

Al ipak, rešila sam i da kupim novu vagu, al ovog neku super ultra mega giga slim, modernu vagu, Znaš već, onu koja ne broji već opisuje. Čula sam ja da ima i takvih. Ma znaš ono kad staneš, a ona ti onako iskreno, pa skoro umiljatim glasom kaže: “Ju što si lepa” il′ “Baš si slatka danas” ili “Zaobljeno je ponovo u trendu”.

A možda ima i onih sa romantičnijim tonom, pa ti kaže nešto kao: “Puna si ljubavi, al ti to tako dobro stoji” il “Imaš tako lepe oči, baš ti se slažu uz novu liniju” il tako nekako…

Eee takva vaga meni treba. Takve vage nikad ne lažu, sigurna sam.

Nikad ne lažu…

“Dobro de sada…”- čuje se s one strane ekrana. “Ta smiri se, nije to tako strašno! Nego, sećaš se ti onomad kad sam trebala kumovati u svadbi… znaš kolka sam bila, pa se zainatila… Sećaš se da sam tukla po breskvama i nisam silazila s one sprave što sam je kupila… Ta sećaš se, sigurno se sećaš?”

Dođoh ja sebi na tren, otpih gutljaj kafe, pa opet glavu ispred ekrana turih… A koja sad “sprava” slatka moja??? O čemu ti meni zboriš?! Pa ja ti se ovde jadam, a ti meni o kojekakvim “spravama” pričaš!!! – pomislih u sebi, al sam se toliko pribrala da sam je lepo pitala: “Molim?! Kakva te sad sprava spopala slatka moja?!”

Aaaa, sad se sećam… ona što ti u ćošku stajala pa si sve torbe na nju kačila… ahahaha, sećam se… A sećaš se da sam je onda ja od tebe pozajmila, (kao) da i ja vežbam… hahaha… pa meni isto za to služila, nije se vidla ni od torbi ni od jakni…hahahaha… E slatka moja, baš si me sad malko oraspoložila…evo, i suze si mi na oči naterala…hahahaha…

Nego, vid kolko je sati… izgoreće mi keksići… idem da ih vadim iz rerne, spojim filom, pa probam koji… A onda da se namontiram, pa odo…

Uostalom, evo tu su mi ove neke, baš lepe pantalone – pojas na gumu, u njih još mogu da uskočim. Evo ova majičica, malo đinđuva, šminke… I evo ga – nije loše… Eeee, da sad imam onu vagu, modernu, sad bi ona meni rekla “Baš si zgodna tako obla!” Hihihi, sad sam spremna, idem po moj bajs, pa mogu kud god oću…

Ajd uzdravlje, pa da opet pijemo kaficu, al ajd′ jednom i uživo, pa da probaš i ove moje nove keksiće, savršeni su uz kaficu!!!