Jedno muško kuvanje

Gosti kuvaju za vas… O kuvanju iz drugog ugla

Moj današnji gost: Duledudule

Najranija iskustva, ona prva, sa kuhinjom, šporetom i kuvanjem generalno desila su mi se u ranom detinjstvu i to treba da zahvalim ne svojoj baki, već njenoj koleginici koju sam od milja zvao Vecocka i voleo sam je kao da mi je rod, a i ona mene ništa manje. Tog prepodneva se sećam kao juče da je bilo, ona je svratila kod bake i sa vrata, skidajući mantil, viknula „Dobrila, hoćemo da pijemo kafu?“, ne znam kako sam se sa ja tu našao da im istu skuvam, a pojma nisam imao kako da to uradim, imao sam recimo 5 godina najviše i one su mi objasnile, Vera zapravo i od tada znam i ne menjam postupak.

Na recepte (iz novina npr) se nikada nisam oslanjao, jer kad god bih pročitao neki recept, ja bih imao hiljadu podpitanja, kako ovo, a zašto ono, a koliko ovo sad treba dugo da se… i tako dalje. Jednom sam, do duše, spremao neku posnu čorbu od krompira i šampinjona čini mi se i to je jedini put da sam spremio nešto iz recepta iz novina… i uspelo je!

TV emisije su već druga stvar! Sasvim! Izvršile su veliki uticaj na mene što se tiče kuvanja a Boga mi i apetita. Naše (ono takmičenje papričice i beli luk timovi), onda i strane emisije, 24 kitchen i dan danas gledam, ponekada. Tu već nema greške sa postupkom, uradiš sve kao baja na TV i nema frke da nešto pođe kako ne treba.

Kada se pojavio Džejmi Oliver, čini mi se da je to bio prvi put da sam gledao emisiju sa engleskog govornog područja a da nije bilo pištolja, jurnjave kolima, sexa… Ne radi on zapravo ništa epohalno, ali on po meni toliko dobro i sigurno vlada osnovama, poznaje namirnice, ima ogromno iskustvo i stvarno je fenomenalan! Gledao sam kako pravi picu i toliko mi se dopalo da sam morao i ja tako da probam, da izdubim, da napravim rupu u gomili brašna (meni samom ne bi palo na pamet, možda za milion godina), pa da dodam vodu, pa da polako spajam, inkorporiram brašno u vodu i vodu u brašno, idu šećer i so po kašičica, kvasac, pa kad se zamesi testo odmara bar pola sata do 45 minuta (može i sat) da se digne i naraste… Ortacima pravim ponekad i do sada se nije desilo da nisu sve smazali, na šta sam onako full ponosan. To mi je neko prvo iskustvo sa mešenjem testa, mislim da sam te gene od bake nasledio, ona je stalno mesila nešto, a znala je svašta, stara garda, ali imala je tu filozofiju „Gde ćeš ti da kuvaš, ti si muškarac, nije tebi mesto u kuhinji…“, pa su njeni fazoni ostali nekako nepoznanica za mene, na žalost. Čini mi se da sam kasno shvatio da u kuvanju postoje pravila ali da nisu stroga i da sve može i da je skoro sve dozvoljeno, kao u ljubavi i ratu… kao džez 🙂

Pored pice „a la Džejmi Oliver“, neka od prvih jela koja sam sam spremio su moje omiljene špagete, pile na krompiru, musaka i gulaš/paprikaš.

Ne znam da li su bolonjeze ili kako već, negde sam i čitao koja je razlika i kako se koje zovu, ja prosto volim da jedem špagete sa sosom od paradajza i mlevenog mesa. Niko mi nikada nije pokazivao kako, mada za razliku od „pileta na krompiru“, ovde nisam imao prilike da gledam kevu svake nedelje (ili svake druge) kako sprema. Ja sam prvo dinstao crni luk i mešano mleveno, dodao pola spremljene količine belog luka, a pola sačuvao za kasnije (dakle sve skupa jedna ona glavica ili njen veći deo ako je baš velika). U međuvremenu stavio špagete da se kuvaju. Video sam na TV da dodaju malo ulja i soli u vodu, uradio to i pustio da provri, pa onda dodao špagete, desetak minuta i gotovo. Kad je voda u mesu uvrila dodao tomatino i drugu polovinu belog luka i ostavio da malo krčka da se stegne. Dodao so i biber, malkice origana. Služio toplo. Prste da poližeš. U kasnijim varijantama odvojeno dinstam meso i lukac, a u drugi tiganj dodam u paradajz, koji prethodno obradim u supersecku pa bude kao mleven, ulje, list lovora i so i biber pa i to prokrčkam pre nego sjedinim, Nije bas isti ukus kao tomatino, ali daleko da je loše.

Musaku sam spremao jednog leta kada su se matori vraćali sa mora, pa da ih iznenadim klopom. Postupak je standaran, video od keve, da ne razvlačim, ono što je smešno je da nisam ili dobro procenio vreme, a pre će biti da nisam lepo zagrejao rernu, pa sam pekao celu noć i svaki čas proveravao da ne zagori. Matori su došli oko 4 ujutru, a hrana je bila vruća. Nije zagorela ni malo ali je bila malo suva. Više to ne radim tako 🙂

Pile mi je delovalo kao jako komplikovano jelo, a u stvari je tu najkomplikovanije oljuštiti krompir… Tu sam isto nešto skontao kako treba prvo da ga prokuvam, pa da ga onda pečem, a da tu vodu mogu da iskoristim za supu posle. Pitao moje da li sam u pravu i kada su mi rekli da jesam, odmah sam pitao jel mogu da spremim. Davno je to bilo. Kuvao sam pilence sa povrćem (krompir, šargarepa, celer…), jedno pola sata, dok nije voda postala zlatno žuta, a onda sam izvadio i stavio u vatrostalnu činiju sa krompirom i gurnuo u rernu. Supu sam procedio, zakuvao i začino, a dobio sam pored i kuvano povrće (mi kažemo rinfliš, neki rinflajš, ne znam šta je pravilno…).

Što se tiče gulaš/paprikaša, to je varijanta kuvano jelo sa mesom i dosta povrća ili ako hoću da bude baš gulaš varijanta onda sa bar dve vrste mesa i lukom i eventualno šaragarepom. Počeo sam to da spremam tako što sam hteo da prokuvam pileće belo u komadu, sa nekim povrćem da jedemo nešto kuvano za ručak, a mati nije mogla da spremi i onda je od toga ispalo nešto nalik na paprikaš, mada sam ja to meso prvo dinstao sa lukom i šargarepom, pa kad je voda skoro uvrila dodao papriku i paradajz sečen na kocke i na kraju krompir da se kuva dok ne omekša i sve kuvao od starta oko 2 sata, meso je otpalo sa kosti i bilo je prste da poližeš. Danas pravim varijacije na zadatu temu ali mahom se svodi na to da spremam šta imam u kući od mesa, od povrća, a Boga mi i od začina, mada uvek stavim biber i so i vrlo često list lovora i svež peršun, koji nožem isitnim. Gulaš isto kuvam dugo, pogotovo ako imamo neku junetinu ili slično, samo prvo prodinstam luk i eventualno šargarepu a onda dodajem meso, nalivam, stavljam recimo celer i paškanat, koje kasnije izvadim, negde u procesu dodam i čašu crnog vina koje imam, mada gledam da biram ili da ni ne stavljam ako nemam izbor i na kraju peršun, tako da suštinski gledano nije to baš pravi gulaš jer recimo zaprške ne volim da stavljam, ali obavezno dodam vegetu i alevu papriku, društvo voli ljutu, a učinak bude ukusan.

Imam ja još prostora da učim, imam volju i ideje, skromne ali moje. Možda nekada otvorim restoran 😉 I to bi bilo to, auh… 😀

Gost bloga: Duledudule; autor teksta: Dušan R.
Photo: google image