Pa gde si ti ženo? Nema te, ne daš se ni videti ni čuti! Ja se već zabrinula da se nije nešto desilo….

Ne pitaj me ništa slatka moja, stigla nam je prinova! Šta da ti pričam, ne znam gde sam! Kuvaj, peri, čisti, spremaj, peglaj… Pa onda ovaj vitamin, pa onaj vitamin, pa posebne obroke spremaj, i na kraju još i pelene menjaj…. Znači, ne znam gde udaram…

Šta?! Molim?! Bla, bla, bla….. Čuje se zabezeknuti glas koji dopire iz monitora, i ne prestaje sa pitanjima…

Gurnuh glavu tik ispred ekrana, pa pokušah doći do reči. Slatka moja, ne znam odakle da krenem. Možda je najbolje da krenem od samog početka. Jel sediš?

Da! Dopire glas do mene pa mi sve odzvanja u ušima…

Jesi drmnula nešto od jutros? Samo pitam, jer ako nisi drmni oma!

Čekaj bre, šta se dešava? Pričaj, ne odugovlači bre, imam samo sat vremena…

Imam lepe vesti: Stigla nam je prinova! 😀

Prvo tišina, muk, a onda jedno glasno tup! Ja dozivam, alo, aloooo jesil tu… Gledam, zeleno, nije pukla veza, još je tu, a nit je vidim nit je čujem… Kad odjednom, eto ti je. Ko grom iz vedra neba. Vidim je, ustaje i polako dolazi do ekrana. Znači ne mogu da verujem svojim očima, pala je sa stolice… Evo je, vidim je kako viri tik iznad stola kao malo dete. Bleda ko krpa, vidno iznenađena, seda na stolicu, hvata se za glavu. Pauza. Gutljaj crnog vina, pa paljba….

Šta, pa kako, kada? Iju, pa kako mi ništa ranije nisi rekla? Ma ne, nemoguće je da nisi znala. Ma nije moguće da nisi primetila ranije ženo, pa imaš ih već dvoje… Jao, pa zato si ti cigarete ostavila, a ja mislila kao oćeš da živiš punim plućima. I zato si se skrivala čitavo vreme. E jesi me prešla ovog puta, svaka čast 1:0 za tebe… Nego pričaj, sve redom oću da čujem. Čekaj, stani. Jel dečak il devojčica? Ma dečak je garant! Viđala sam te preko skypa, jesi dobila koju kilu, al ništa nisi otekla, nit si se proružnila. Znači dečak je!!!

Vidim, boja joj se vratila u lice, a osmeh se razvukao od miline, što bi rekli od uva do uva. Jeste, dečak je 🙂 odgovaram sa osmehom i ne mogu ni sama da verujem šta pričam…

Znala sam!!! Jesi videla, odma sam pogodila. Pa tako sam i onoj Zorki iz komšiluka prorekla da će dobiti devojčicu i nije mi verovala, a kad se porodila, ono ispalo da sam bila u pravu. Pa čestitam draga!!! Na koga liči?

Ma neee, slušaj me, ajde polako ću. Slatka moja, dobili smo štene, znaš ono, malo kuče. Slatkog, malog labradora. Arti se zove. Dobrica je mali, zovem ga Bebili. Tako je sladak, tako umiljat, ma nisam mogla verovati da ću ga tako brzo zavoleti. U početku sam jako bila protiv kučeta. Nije da ih ne volim, znaš me, oduvek sam imala nekog kucu, al u dvorištu. Nisam ni sanjala da ću imati psa u kući. Al eto. Deca htela psa, a znaš ti mene kako sam ja mekog srca kad su oni u pitanju.

Pa sećaš li se, pričala sam ti, tako sam im i one hrčke Roborovske uzela. I oni su bili „dečaci“ kad sam ih kupila. A onda, posle 6 meseci, u dva navrata sam imala mladunce. Jedva sam ih se ratosiljala. Nešto poklonila, nešto podelila, i rekoh sebi, glodare više nikad, ej, bre ženo, pa to se na svakih 20 dana razmnožava…

Stigla nam je prinova

I eto, jedna kuja Bella dobila je štence, pa ih njega gazdarica poklanjala. Meni to rekla zaova moja. Kaže i oni će uzeti jednog. Pa mi slala slike, a oni slatki mali, medeni. Ne možeš im odoleti. Posle mislim se, ma nema veze. Ionako sam ja maltene stalno sama kući. Dragi moj skoro ceo dan na poslu, deca u školi. Ovako, bar će mi kuče društvo praviti. A i deci će prijati. Moraju već polako da se navikavaju da i oni imaju nekoga o kome treba da brinu…

Nego da se ne lažemo, ono moje starije dete, Filozof majkin, tolko bio tužan kad smo rekli da nećemo uzimati psa. Pa dobro, i mlađe moje dete, moj Šarmer, i on se bio nešto rastužio, al samo na kratko, posle se zaigralo dete pa zaboravilo o čemu smo pričali.

I znaš ti mene, morala sam mog Dragog da obradim i da ga ubedim da ispunimo deci želju, da konačno dobiju kuče. Odolevao je jedno vreme, ne kažem da nije, al kad sam mu dala čvrste argumenta, morao je popustiti na kraju.

Jao, pa šta će ti to, još jedna obaveza više za vratom, pa jesi luda, pa znaš da ćeš ti morati i da brišeš i da čistiš za njim, i u šetnju da ga vodiš, i ujutru dok sunce ne izađe i kasno u noć. Pa kad krene kiša, sneg, šta ćeš onda….Čujem, kako kreće novi talas emocija, koji preti da napravi poplavu pogrdnih reči…

STANI!!! Jel znaš zašto sam i ovog puta popustila. Ja kad sam bila mala imala sam u nekoliko navrata i više kućnih ljubimaca istovremeno. Ja sam kao dete imala papagaje, zečeve, golubove, pse… i šta mi fali, ništa. Naučila sam da budem odgovorna osoba, naučila sam da volim. Eto, to želim i mojoj deci. Jeste da su oni do sada već imali ljubimce. Imali su ribice, papagaja, hrčke… sve su to kućni ljubimci sa kojima nisu mogli da se igraju. Sada, kažu mi, konačno imaju nekoga sa kim mogu da se poigraju, da ga vode u šetnju…

Šta kažeš, kako se ponašaju? Pa mogu ti reći satka moja, al onako iskreno, očekivala sam da će se ovaj moj Filozof malo više angažovati. Neću da kažem da ga ne voli, nego, kako mi se čini, drži se na distanci, jer ga se boji. Međutim, s druge strane, Šarmer je oduševljen kučetom. Stalno nešto trči i skače, igra se sa Artijem, gnjavi ga i mazi, samo što ga još u svoj krevet nije namestio da spava. Obožava ga. I da ti kažem još nešto. Meni prija ova promena. Imaću razlog više da idem češće u šetnju. A za dve-tri godine, kad moja deca poodrastu, svako će na svoju stranu otići sa društvom, ja bar tada neću biti sama, imaću Artija da mi pravi društo u šetnji.

I tako, stigla nam je prinova, i eto sada imamo Artija.

Pa sladak je 😀

Mama hoću i ja kucu!!! Čuje se tanki glasić u pozadini…

E, a šta kažeš na to da i ja nabavim jedno kuče, pa onda zajedno da ih šetamo. I moja će deca odrasti, znaš. A onda možemo konačno i za stvarno da se družimo i ćaskamo, a ne samo na skype da se gledamo?

(Naslovna slika je sa interneta)