Ne želim više da spavam. Neću više da sanjam. Hoću da otvorim oči, da vidim stvaran svet oko sebe, oko nas. Novi dan se rađa. Slušaj… Čuješ li? Ovo nije dečiji smeh. To nije ni cvrkut ptica, ni pseći lavež. Probudi se! Dosta je bilo sanjarenja! Dosta je bilo iluzija, tepanja… Bar jednom u životu, nazovi stvari svojim pravim imenom…
Stvarnost. Ružna slika oslikana agresivnim potezima jednog ljudskog bića. Grozno sivilo koje se uvuklo u svaku pukotinu našeg grada, u svaku poru naših bića. Ogromni, mračni oblak, nadvio se nad našim krhkim telima. On samo stoji, tačno tu iznad nas, stoji i čeka pravi trenutak da nas uvuče u sebe, a onda, kao kakva alava aždaja, proguta u jednom komadu. Nepodnošljiva buka. Škripa kočnica. Vreo, smrdljivi asfalt. Oseća se smrad zapaljenih guma. Ostali su samo crni tragovi na našem putu, a pored puta, kao znakovi, stoje zaprepašćena lica prolaznika. Strah, tuga, bol, pohlepa, nemaština, beznađe, letargija… Sve se ujedinilo protiv nas i učinilo nas otuđenim, od celog sveta, od samih sebe. Da li je noć ili dan? To više niko ne zna. Od guste mešavine smoga i dima ništa se ne vidi. Više niko ne može ništa da razlikuje, da oseti, jer sve sad izgleda isto. Svi ličimo jedni na druge, kao da smo izašli iz iste fabrike. Samo još po neko ima malo drugačiji celofan, a u suštini, svi smo isti. Netolerantni, sebični, alavi, krivo nasađeni ljudi. Drska, bahata, agresivna omladina. Bučna, nevaspitana deca…
Aaaaaaaaa!!! Opet taj zvuk! Čuješ ga i ti?
Da, to je ljudski vapaj. On dolazi iz dubine naših napaćenih duša.
Dosta je bilo pretvaranja, uvlačenja, izbegavanja… Probudi se već jednom! Novi dan se rađa. Pogledaj već jednom istini u oči i videćeš kuda ide ovaj svet!
Ne, ja ne želim više da gledam ovu sliku. Ne sviđa mi se. Više mi se dopada ona druga. Da, baš ona oslikana duginim bojama. Nekako mi se više slaže uz moju dušu. I tamo je nebo plave boje. Na toj slici je i Sunce. Tamo, negde, sigurna sam, dečica trčkaraju bezbrižno, veselo, kao da čujem njihov smeh. Drveće je olistalo i cveće je u punom cvatu. Skoro da mogu da osetim te opojne mirise koje jedan dašak vetra nosi. Cvrkuću ptičice i sve je nekako divno… Da, ta slika je dobra. Ta mi se slika više dopada, ona me baš opušta…
I zato, ipak mislim da ću nastaviti da spavam. Ipak želim još malo da sanjam. To mi niko ne može zabraniti, niko mi to ne može oduzeti. Novi dan se rađa i u mojim snovima. A tu, u snovima, moju sliku sveta, niko mi ne može pokvariti. Zažmuriću, staviti prst u uvo i okrenuti se na drugu stranu, na onu vedriju i šareniju stranu mojih snova. Ipak mi je lepše dok sanjam. Probudite me kad sve ovo prođe…
Rekoh tamo ah… Prosto, ja sam neko veruje u snove, proučava, sluša snove svoje i onih oko sebe i onda me ovakvi tekstovi uvek povuku na komentar… ali nisam za sklanjanje u svet snova… tj. nekad da, ali to je kao život u prošlosti… Ma, danas sam u nekom čudnom filingu… 🙂 Svideo mi se tekst… a ovo je objašnjenje uz ah na FB… 🙂
Drago mi je Majska da vam se svideo tekst. I ja verujem u snove, mada ih ne proučavam 🙂 … Ova priča je proizvod buke koja se noćas odigravala u gluvo doba noći u mom gradu, naravno, uz elemente mašte… ali u principu mislim da oslikava našu realnost… i da jutros sam kasnije ustala, baš zbog jednog divnog, šarenog sna 🙂
Možda smo negde u komšiluku jer sam i ja provilenila pola noći zbog nekih koji su našli da baš pod našim prozorima razmenjuju svoja životna iskustva. 🙂
Ko zna, možda i jesmo 🙂 svet je zaista mali
Nismo proveravale gradove 🙂
Nismo…al rekla bih, blizu smo… 😀
🙂
Заиста нам је ружна стварност па понекад одлутамо или у снове или у свет маште да би скупили снаге за све оно што нас чека “напољу”…Знање и снови су једино што нам нико не може одузети…
Поздрав!
Upravo tako Luna… i zahvaljujući tome, mnogi ljudi imaju čitavo bogatstvo, a da toga nisu ni svesni…pozdrav 🙂
Čini mi se da svi imamo iste snove: lepšu, vedriju, bezbrižniju budućnost! O tome maštamo i u budnom stanju?
Isuviše dugo patimo od istih “bolesti”. Čudna smo mi sorta, ne mož’ nas satrti, pa to ti je! A baš se mnogi trude!
U neku ruku, naši su snovi naše blago, koje nam niko ne može otuđiti… a sa druge strane, pa… čini mi se da isuviše dugo traje ta “bolest” u našoj zemlji, zapravo cela je planeta zaražena…