Opušteni petak u dilemi

Evo ga, opet petak. Svi oni koji me poznaju (pa i čitaju), već znaju da je petak moj dan za opuštanje. Petkom obično nikad ne kuvam. Svakog petka idem kod moje Šišarke, osim izuzetnih prilika kad je nešto drugo u planu, kao recimo pidžama party :-). I da naravno, petkom gledam uvek prvo sebi da ugodim. Međutim, ovaj petak je nešto drugačiji od ostalih, ovaj petak sam u dilemi… Ako se pitate zbog čega? Evo, kazaću vam…

Elem, pre izvesnog vremena, počela sam da pišem jedan blog ŠtaSeKuva?. Da, da, to je upravo ovaj koji čitate :-). Ovaj blog sam zamislila da bude nešto kao život (skoro) svake žene, znači red priče – red kuvanja… Inače, nas žene uglavnom i “bije glas” kako mnooogo nešto volimo da pričamo, ali ja sad hoću to da demantujem i moram – zapravo, hoću da vam kažem, da to baš i nije tako. Mi žene, u stvari i ne pričamo mnogo, mi zapravo samo razmenjujemo naša znanja i naše utiske, a kako ih, Bogu hvala, imamo mnooogo, onda tako ispada da puno pričamo :-).

Nego, da ne dužim dalje (ispašće opet da puno pričam), da vam kažem nešto u vezi te dileme. Evo kako pišem ovaj blog, imam priliku i da čitam tuđe blogove, pa i komentare na njima. Neću da ulazim u dalju diskusiju o tome ko šta i kako piše (niti sam kompetentna da pričam o tome), jer sve je stvar izbora i osećaja stvaraoca. Ovo je “slobodan prostor” pa svako ima pravo da se izjasni, kao i da svoju kreativnost ispolji na sebi svojstven način.

Što se ovog mog pisanija tiče, primetila sam da je mnogo više pažnje posvećeno mojim receptima nego priči (bar u poslednje vreme)… Zapravo, iako ima onih kojima se sve podjednako dopada, znam da mi je “publika” podeljena. S jedne strane tu su one osobe koje cene pisanu reč, te od njih i najčešće dobijam komentare na Duboko u mislima, Opušteni petak i Onako uz kaficu – hvala svima od srca!

S druge strane, tu su oni koji vole kulinarstvo i kojima se mnogo dopadaju sve te đakonije koje stvaram U kuhinji, pa zato ima mnooogo više interesovanja za ovaj deo pisanija. Što bi neki “zli jezici” u ovom momentu rekli: “Bolje kuvaš, nego što pišeš, pa bi ti bolje bilo da se držiš varjače i šporeta nego pera (tastature) i pisanja!” A opet, s druge strane, kažu ljudi “svaka krpa nađe svoju zakrpu”, pa tako, valjda i svaki članak (post) ima svog čitaoca.

U prethodna dva dana se dešava upravo ono što sam i spomenula maločas. Zahvaljujući nekim mojim receptima koje sam objavljivala u poslednjih par dana, desilo se to da je ovaj blog juče “skočio” na zapaženo visoko mesto po čitanosti, što me je, da ne budem lažno skromna, zaista prijatno iznenadilo. Međutim, sada postavljam samoj sebi pitanje: Da li uopšte da nastavim da radim ono što volim i ono u čemu zaista uživam (pa makar to malo ko pročitao, ili možda čak i niko)? Ili da se ipak držim samo kuhinje, odnosno varjače i šporeta, pa sa svima koji vole da kuvaju, delim recepte i male trikove koje primenjujem u kuhinji?

Kuvati ili pisati? Pitanje je sad…

Mislim, neću da ovo moje pitanje zvuči kao pitanje Šekspirovog junaka Hamleta, niti želim da smaram svojim pisanijem jednu ili drugu grupu ljudi u ovom internet svetu, ali zaista, ponekad čovek zapadne u dilemu, pa se pita šta dalje?! Da li nastaviti ovako ili se odlučiti za jedno i tako nastaviti dalje???

E sad, ovde vi – drage moje čitateljke i dragi moji čitaoci, stupate na scenu… Izvolite, biće mi drago da čujem vaše komentare, a ujedno se unapred zahvaljujem :-).

(pošto je i ovo jedan vid scene – ovde ide moj dubok naklon)…

Napomena: Naslovna slika je pozajmljena odavde.