Usnila sam jedan, posve čudan san. Stojim sama, a oko mene gomila ljudi, poznatih i nepoznatih. Pitam se gde sam, zašto ćutim, i zašto samo stojim i gledam? Vidim samo lica ljudi, veliki haos. Trka, buka, nepodnošljiva vriska. Ljudi vuku jedni druge, penju se jedni preko drugih, jači i veći gaze slabije, umesto da im pomognu da se i oni izvuku iz ovog haosa. Svi se hvataju za poslednju slamku. Da li je to ona slamka koja vodi ka nekom izlazu? Niko ne zna. Ipak, i dalje se svi otimaju za nju.
Svet se ruši, a ja samo stojim i gledam, čekam. Šta čekam? Koga čekam? Ne znam… Sada samo shvatam, ja ovde ne pripadam. Ovo nije moj svet. Ovo nije moj san… Čuje se tiha muzika, lagana. Muzika koja u ovom momentu prija i mom srcu i mojoj duši. Okrećem se i tražim je. Sve je glasnija. Ritam se menja i lagano me nosi u jedan drugi san, potpuno drugačiji od ovog. Taj miris. Odjednom se oseća sve jače. Ovo mi je dobro poznat miris, to je miris koji volim, koji me budi svakog jutra…
Jutro je. Prvi zraci sunca stidljivo se probijaju kroz guste grane. Sedim u svojoj omiljenoj fotelji i ispijam prvi gutljaj crne kafe, koju mi je, kao i uvek sa osmehom na licu i uz vreli poljubac, pružio moj dragi. Miris kafe ispunjava sobu. Još jedan gutljaj i budim se polako. Ili možda ne, možda još uvek sanjam – ne znam. Misli su mi uveliko već odlutale daleko. U glavi mi je haos, zbunjena sam. Kakav preokret. Dva sna u jednoj noći. Dva potpuno drugačija prostora. Dva potpuno drugačija sveta. Kao da ste u jednom trenutku na dnu mračnog, hladnog bunara, a već sledećeg trena ste na vrhu planine okupane sunčevim zracima. Čudan osećaj. U glavi mi je i dalje haos, zbunjena sam. U stvari, mislim da samo pokušavam da shvatim svoje snove…
Sećam se jedne knjige koju sam baš davno čitala, a koja me je podsetila da su snovi u stvari dobri. Pronašla sam je na dnu police sa knjigama. Zaboravila sam na nju. Čitala sam je zaista davno, ima već deset godina. Međutim, kada sam je opet uzela u ruke, setila sam se. Otvorila sam knjigu i pronašla list papira, savijen na pola, a na kome sam napisala nekoliko rečenica. Tako je, prošlo je tačno 10 godina. Tada sam bila u potpuno drugačijem stanju. Svaki slobodan trenutak mog života bio je posvećen knjigama. Tada sam čitala puno, i zapisivala sve delove knjiga koji su mi se dopadali. Želela sam da napravim svoju ličnu riznicu stihova, misli, odlomaka. Svrha ove “kutije sa blagom” bila je, da me, s vremena na vreme, podseti na neke stvari koje su mi zaista bitne u životu. Čisto kao podsetnik, ako zalutam nekad, negde… Nikada je nisam napravila, do sada, ali upravo to sada činim na ovim stranama. Neki papirići ostali su u knjigama, i tamo stoje već godinama, a neki su odloženi u moju kutiju sećanja. Polako se sve kockice slažu i ja polako shvatam svoju svrhu. Oduvek sam smatrala da svi mi imamo svoj put, i da kad-tad, bez obzira koliko lutamo, i kojim putem idemo, na kraju sasvim slučajno, spontano, pronađemo trag i dođemo na svoj put. Nekada stvari moraju da se zamrse, kako bi se lakše odmrsile. Voće mora da sazri da bi ga kušao i uživao u njegovom slasnom ukusu. Da li je ovo moj put ili nije, vreme će pokazati…
Inače, na ovom papiru zapisala sam sledeće:
“Za nemoćne nema ništa važnijeg od sna. Istina je da san sam po sebi, bez određene moći koja uz njega ide, ne može srušiti zidove ni izmeniti svet, no može pomoći da se sačuva malo dostojanstva. Imati dostojanstvo znači sniti san, živ san nalik viziji o svetu u kome svako ima svoje mesto, mogućnost da dela, mogućnost da menja. Niko osim tebe ne može naterati svet da krene u drugom pravcu. Niko osim tebe ne može dići glas protiv prezira i izmeniti poredak stvari. Jer preziru u tebi mesta nema. Kad žena pomisli da je ništavna, vrapci briznu u plač. Ko će ih štititi na terasi, ako ne ona u kojoj živi san o svetu bez praćki?”
Ovo je odlomak iz knjige “Snovi o zabranjenom voću” koju je napisala Fatima Mernisi. Inače, to je priča o detinjstvu jedne devojčice koja je odrastala u porodičnom haremu. U knjizi se prepliću njena lična sećanja, uspomene i snovi, sa pričama žena koje su je okruživale. Ove žene nikada nisu izlazile van zidina harema, već su stvarni svet izmaštale u svojoj glavi. Žene iz harema znale su koliko su snovi i mašta važni. Učile su svoju decu da sanjaju, da maštaju, jer nekada, samo tako su mogle da se izbore sa svojim demonima.
Ponovo sam pročitala neke ranije označene delove, i sada konačno shvatam. Snovi su zaista dobri. Dobro je sanjati, bilo da su to košmari ili snovi o zabranjenom voću. Treba da podstičemo i decu da sanjaju, a treba i sami ponovo da počnemo više da sanjamo. Možda ćemo upravo tada biti srećniji. Negde sam pročitala i opet to i zapisala (žao mi je što nisam upisala izvor te misli) ali evo je opet, ovde među mojim papirićima…
”Kad god imate snove u svom srcu, ne dozvolite im nikada da odu, snovi su mala semena iz kojih raste lepo sutra, jer snovi su dobri, i zato naučite da sanjate…”
Ne znam koliko sam dugo sanjala, ovog puta u budnom stanju. Kafa više nije mirisala. Uzela sam šolju u ruke, prinela je usnama i nagnula, ne bih li otpila još koji gutljaj kafe. Dno, samo crni talog. Nisam ni primetila da sam popila kafu. Dešava se to kad sanjate. I ko zna koliko bih dugo još sedela i sanjala, da me, odjednom, nije trglo glasno dovikivanje… “Dobro jutro mama”- čuju se glasići, mojih malih direktora, koji dopiru iz druge sobe. Dok sedim sa praznom šoljom u ruci, duboko u mislima kuvam još jedan pakleni plan, za još jedan obećavajući dan…
