Kada ću opet osetiti vetar u kosi?

Šta je bilo? Šta si se tako snuždila? Jes’ ti to plakala? Šta se desilo? Unela se u onaj ekran pa nikako da stane sa pitanjima. Stotinu pitanja, a onda tišina. Pogledam u nju, kad ona, ko grom iz vedra neba odvali ALO BREEE, JESI LI TU?!

Tu sam, tu sam, mani me. Nije mi ni do čega Slatka moja, sad sam ispratila policiju…

ŠTA? ŠTO? Da se nije nešto desilo? Pričaj bre, šta si zavezala tako!

Ma polako ženo, kud si sad pa ti zapela, šta je, pa šta je… sve ću ti kazati, samo polako, da malko danem dušom, pa ću ti onako uz kaficu pričati… Evo, gutljaj kafe i biću k’o nova. E, tako… sad mi je već malko bolje. Slušaj…

Ustadoh ti ja tako jutros k’o i svaki drugi dan. Sunce konačno uprlo u prozore, posle onih kišnih dana, mislim se odlično, taman ću danas obaviti sve što sam planirala. Spremila sam deci doručak, skuvala Dragom kafu (mene moja već čekala pored šporeta) pa sela s njim da prozborim koju, onako uz kaficu, dok deca doručkuju…

– Škola je počela, treba još neke sitnice nabaviti. Šarmera vodim u boravak, a Filozof nek ide kod tvojih, pa odatle u školu. Taman ću ja mojom “Munjom” do grada. Uz put ću svratiti i na pijacu. Spremiću nam nešto na brzaka za ručak, pa kad dođeš s posla ručaćemo zajedno. Posle možemo trknuti do tržnog centra da vidimo neke patike za klince. Omalile su, stopala im rastu ko iz vode – dogovorih se ja sa njim, dok je on samo klimao glavom. Cmokić i on ode na posao…

Nije prošlo ni tri minuta, kad zvoni neko na interfon. Pomislih šta je sad zaboravio?

– Molim? – upitam podižući slušlicu.

– Ljubavi, gde je tvoj bicikli? – čuje se glas mog Dragog preko interfona.

-Kako to misliš GDE JE!? Pa u biciklani, sinoć sam ga okačila – već u panici odgovaram, a potajno se nadam da se moj Dragi malo šali od jutros.

– Ali nema ga, tvoje mesto je prazno! – osluškujem i nadam se da ću čuti njegov zarazan smeh, kad tamo tajac, muk, ništa…

– Daj bre, nemoj me nervirati ranom zorom, pa nisam luda, znam gde mi “Munja” stoji, već godinama visi na istom tom mestu. Daj vidi da ga nije neko pomerio…

– Nema ga, kad ti kažem, a biciklana je bila otključana kad sam došao. Nego, ja moram da žurim na posao. Javi mi ako nešto saznaš. Ćao!

I ode. Meni Đavo ne da mira. Posadila klince na krevet i rekla im da budu dobri, da mama mora časom da siđe dole do biciklane, samo nešto da proveri. Upalila im TV, naravno, već piče crtaći 24/7 i sve je OK. Blenu u TV i ništa više ne čuju.

Strčah dole, kolko me noge nose, panično otključavam vrata i nemo stojim, gledam. Mog Munje nema. Nestao, ispario, nema ga, pufff… Magija, ma šta da ti pričam. Ajd što nema Munje, al nema ni jastučeta na kome mali Šarmer sedi svaki put kad ga vozim na biciklu. Mislim se, od svih biciklova u biciklani neko “pozajmio” baš moj, i to sve sa plavim starim jastučetom. Svaki dan kad ga skidam i kačim, jedva to učinim jer se kuka na koju ga kačim nalazi između dva dečija bicikla. Svaki, ama baš svaki put poludim zbog toga, jer se izudaram ko prava dok ga skidam/kačim. Uvek se bar jedan od volana zaglavi u točak ili ram mog bicikla. I eto, neko se baš na njega nameračio i baš njega skinuo!

I, šta si onda radila?

Kako šta? Zvala prvo Dragog, pa mu rekla da ću pozvati policiju, jer ipak, ovo je već četvrti bicikli za deset godina koji nam je ukraden. Okrenem ja broj najbliže policijske stanice, kulturno se predstavim i objasnim, kad sa druge strane žice prekide me pitanje:

– A, hoćete li vi da prijavite krađu? – upita me mlađi muški glas.

Ma neeee, ja sam vas eto samo onako pozvala, čisto da čujem jeste l’ se naspavali, da l’ ste doručkovali od jutros i popili kafu… – mislim se ja u svojoj glavi, jer ovaj mene sad zaj…va, il’ to ozbiljno misli? Uozbiljih se pa mu kažem:

– Vidite ovako, to je već četvrti bicikli koji nam je ukraden za ovih deset godina! Ja imam i “papire” za njega, i DA, zaista želim da prijavim krađu ovog puta! – odgovorila sam manje-više pribrano, jer sam još uvek bila u šoku i pokušavala sam da se smirim.

– Poslaćemo prvu slobodnu patrolu do vas, molim vas recite mi ponovo vaše ime, prezime i adresu, i budite kući u narednih sat vremena – reče mi dežurni policajac.

I ništa. Brzo posle toga dođe partola, znaš već ono standardno. Jedan me ispituje, a drugi zapisuje. Zapisaše opet sve moje podatke, uzeše moju “izjavu” i već vidim, sad će uhvatiti maglu. Zamolih ih samo da mi kažu ima li nade za moj bicikli. Mislim, hoću li ga opet ikada videti, kakva je statistika. Kaže meni na to ovaj što me ispitivao (stariji valjda po činu) da li hoću da mi kaže istinu il da me slaže. Rekoh, kažite vi meni istinu, pa da znam šta mi je činiti. I on reče:

– Bicikli još možda i pronađemo, ali kradljivca teško. Čak iako ga nađemo, ne možemo mu mi ništa. U tom slučaju, podatke predajemo vama, a vi ga onda tužite.

Istog momenta sam se zahvalila “momcima u plavom” i izvinula im se što su protraćili vreme, okrenula se i sa suzama u očima pošla nazada u stan. Slatka moja, ne mogu ti opisati kolko sam suza prolila. Mislim se pa kud baš sad, kud baš moj bicikli da ukradu? Kako ću ja sad bez mog Munje? Pa ti bar znaš da sam ja s Munjom i kod mojih išla, bar dva puta nedeljno. Pa kod Šišarke, pa na pijacu, u grad, vozila sam malog u školu, na trening…. Kako ću sad? Opet sve to moram pešice ili nedajbože autobusom… sad će opet sve biti tri dana jahanja… Užas!!!

Ma daj, smiri se, razumem te. Al ne vredi ti ništa ta sekiracija. Samo ćeš još više sebi dići pritisak, a stvarno ništa ne možeš učiniti…

Ma znam… Al znaš Slatka moja šta mi je najgore od svega? Onaj osećaj slobode, kada okrećeš pedale i ideš… Nije bitno gde, samo onako, bez nekog cilja voziš svoj bicikli, a Sunce ti miluje obraze i vetar udara u lice…

Tužna sam jer ne znam kada ću opet osetiti vetar u kosi?